НаТрон журнал литературы и искусства НаТрон часопис за књижевност и уметност NaTron Journal of Literature and Art
Милан Парошки - ЕВИНО САЗНАЊЕ:
...И свако ново сазнање украшено је адекватном казном, која следи по првобитном греху. Јер у људском искуству није се десило, од настанка света, 5508. године, пре рођења Исуса Христа, како то бележи најстарији – Јулијански календар који је непрекидно у примени у „Едому на истоку“, да су се ствари другачије збиле. Интуитивно сазнање, или Евина јабука, по оног који је заиста загризе, без изузетка, изазивала је тешке последице. Зналцу новог сазнања, Господњом вољом унапред је била прописана казна. У Адамово време, по коме се рачунају генерације, од колена до колена, од Ноја до потопа – људски век бејаше миленијумски, готово божански. Међутим, пред сам Потоп, Господ је поново интервенисао: „ 6 Кад се људи почеше множити на земљи и кћери им се народише, 2 видећи синови Божији кћери човечје како су лепе, узимаху за жене све оне које изабираху. 3 Тада Господ рече: Неће се дух мој до века с људима препирати, јер су они само пут, и зато ће дани њихови бити сто и двадесет година. 4 У то време бејаше дивова на земљи, пошто су се синови Божији састали били са кћерима човечијим, па им оне рађаху синове. То беху они јунаци који су у старо време на гласу били...
__________________________________________________________________________________
Драгица С. Ивановић - ДЕЧАК НА ПРЕСТОЛУ
Андрија Радуловић: Бивше краљевство, УКЦГ, Подгорица, 2010.
Бродећи стиховима Андрије Радуловића, окупљеним у књизи Бивше краљевство, читаоци ће упознати бројне луке и пристаништа древне империје, за чије потомке и сами словимо, империје духа и духовности. Водећи дијалог са традицијом, са писцима и философима разних времена, са историјом цивилизације (што код овог песника, то треба нагласити, заиста подразумева историју целог човечанства, а не само западног света, како је то обичај), Радуловић уједно одређује како место појединца у савременом свету, тако и улогу поезије, откривајући нам своју арс поетику...
Овако схваћена поезија бивше је краљевство. Њено време је прошло, самим тим и песниково. А он је ипак један од „дечак“ и припада истом духовном племству, принц је устоличен на престолу монархије, која у доба глобализације и обездушеног технолошког напретка, не може бити призната...
__________________________________________________________________
Иван Даников:
ИГРА СА РА
Посвећено Милану П.
За живота мога и његовога
ПСАЛМ НАПАЋЕНИХ
- посвећено будућим алкохоличарима
Србији је неопходно да РАспусти војску, полицију и судство
Министарство, апотекарство, здРАвство...
Морамо позвати свет да нас заштити од несвета !!!
Овде није у питању само Ахилова пета...
Једним оком жмирим у пакао гледајући другим у РАј
Све је лепше од Србије и БАЈ, БАЈ, БАЈ...
Или ипак С Р Б С К И -
РАкије ДАЈ, ДАЈ, ДАЈ...
Стави оног - овог скидај
РАне сољу видај
Поштене цепај и кидај
У брљу још брље сипај
Отетом отимај
ПокРАденом закидај
Или ипак С Р Б С К И
РАкоје ДАЈ, ДАЈ, ДАЈ...
Заустави - филм прекидај
СТОП, премотај!!!
И опет исте и исто - ДАЈ, ДАЈ, ДАЈ !!!
РАкије ДАЈ !!!
ЧЕТИРИ ЈАХАЧА АПОКАЛИПСЕ
СМРТ
ГЛАД
РАТ
КУГА
ПРАВДА ЈЕ НА БАНАТСКОЈ СТРАНИ !!!
Лукави Гегуле није хтео
Србина са Косова у око да погледа
Шумадинац се смејао и смејао
И све рођаке и све комшије испред Београда
у РАзаРАње послао
А пРАвда је на банатској стРАни
Где глава Светога Саве лепрша на застави
Овде се сваки проблем културом бРАни
Стани: ПРАВДА је на БАНАТСКОЈ стРАни !!!
___________________________________________________________________
Милан Парошки:
ПЕТОРИЦА МАЏАРА
Те зиме су били последњи пут.
Њих петорица, у риту на леду
целе зиме.
Чинило се, када се гледа са леда,
кроз сунце што на њему бљешти,
да се само полако,
спуштају њихова леђа
и да од тога трска дрхти при врху
и ломи се.
Изгледало је, кад год се савију,
да они намерно машу
великим нежним тршчаним перушкама.
Каo - хоће да је посеју,
савугде по ветру и леду,
до ноћи.
Сутра ће опет доћи да је косе
и да је у гвожђа и у дрот стежу,
камаре да садену,
после да се жуте на снегу
и високо да изгледају,
као ветрењаче и као стубови
на којима лежи зимско небо.
Њих петорица, те зиме,
били су последњи Маџари
што косе трску
и што се ракијом опијају до бесвести
поред пећке, у ћошку од кафане.
Нису никада више дошли.
Трски су гриву разносили ветрови
и кише с пролећа
ломиле су јој кичму,
већ пола отрулу
када ојужи.
Више се нису дизале жуте купе
на којима је могло зимско небо прилећи,
док ноћ не прође,
док свет не погаси лампе.
Од онда нико толико ракије
није попио, колико су
њих пет Маџара оне зиме,
када су сами седели поред пећке,
у ћошку од кафане.
http://www.art-projekt.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=164:-49&catid=36:2009-09-05-14-29-00&Itemid=66
http://www.art-projekt.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=163:-48&catid=36:2009-09-05-14-29-00&Itemid=66
